U poslednjem broju Market networka, časopisa koji se bavi biznisom i preduzetništvom, izašao je jako lep intervju, na četiri strane sa Domaccinima. Pričala sam o svom poslu i o tome kako danas ovde nije lako, ali je i jako lepo biti preduzetnica. Mada mi naslov baš nije „legao“, verujem da će vam tekst biti zanimljiv, pa vam ga prenosimo u celosti, a onlajn ga možete naći na sajtu Market networka:

Šarmantna Čačanka Marija Slović ima troje dece i dva biznisa. Tehnolog je proizvodnje i vlasnica prodavnice domaćih proizvoda Domaccini. Kada biste je videli na ulici, nikada ne biste rekli da se bavi proizvodnjom kajmaka. Marija je moderna, obrazovana, dobro organizovana i energična žena….

Odrasla je u porodici koja se skoro tri decenije uspešno bavi proizvodnjom i prodajom hrane. Posle završene gimnazije odlučila je da studira prehrambenu tehnologiju, a odmah posle fakulteta počela da se bavi kontrolom kvaliteta hrane i tehnologijom proizvodnje. Danas Marija ima troje dece i tri biznisa. Već devet godina nalazi se na mestu vodećeg ocenjivača bezbednosti hrane, vlasnica je mlekare na padinama Ovčara u kojoj proizvodi kajmak i sir, a pre godinu dana na Dorćolu je otvorila prodavnicu Domaccini, koja je za kratko vreme osvojila srca Beograđana.

  • Otkud vi u proizvodnji hrane?

– Iako sam pred kraj Gimnazije malo lutala između arhitekture i sličnih umetničkih fakulteta, nekako je bilo logično da upišem tehnologiju budući da sam iz mesarske porodice. Očeva želja da upišem prehrambenu industriju nadvladala je. Upisala sam fakultet, završila ga i počela da radim u PKB „Imesu“, sa idejom da kasnije nastavim porodični biznis. Međutim, 2008. godine, opet na inicijativu mog oca, suprug i ja smo osnovali proizvodnju sira i kajmaka na porodičnom imanju na Ovčaru. Počeli smo da pravimo kajmak u dve šerpe koje danas simbolično krase zid Domaccina.

  • Kako ste se snašli na početku?

– Suprug i ja dogovorili smo se da investiramo i napravimo mini-objekat na našem gazdinstvu. Počeli smo sa 60 litara mleka, koliko staje u te dve šerpe, u tipičnim zanatskim uslovima. U tom trenutku o kajmaku ništa nisam  znala. Ljudi misle da ako kajmak zna svaka baka da napravi, da to sigurno i nije neka tehnologija. Međutim, i te kako treba znanja i umeća da se napravi pravi čačanski, domaći kajmak. Sledeće što me pratilo je da se u stručnoj literaturi kajmak nigde ne spominje, malo je stručnih radova, nedovoljno instrukcija i znanja koja iz knjige mogu da se dobiju.

  • U ovom trenutku o kajmaku znate mnogo?

– Kao diplomiranom tehnologu bilo mi je teško da prihvatim da ne umem da napravim kajmak. Rekla sam sebi: „Polako! Idemo od početka!” Išla sam po selu od jedne do druge bake, raspitivala se, saznavala razne “cake”. Od svih njihovih tehnologija i ideja napravila sam svoju i zadržala je do danas, samo što sam proizvodnju podigla na viši nivo. To sam morala da uradim zbog količine mleka i napora mojih mlekarica, žena koje su stalno morale da dižu šerpu od 30 kilograma. Tako sam objekat opremila mašinama koje mlekaricama uzimaju manje snage nego pre. One danas 700 litara mleka pretvaraju u sir, kajmak i ostale mlečne proizvode.

  • Mislite li da hrana danas može da bude kvalitetna kao nekada?

– U mojoj ulozi tehnologa dala sam sebi zadatak da budem borac za zdravu hranu, ne samo da umem da je proizvedem, nego da pokrenem druge tehnologe i proizvođače i pokušam da podignem svest o tome koliko smo važna karika u zdravlju naših komšija, rođaka, prijatelja. Jer zdravlje na usta ulazi. Posebno želim da istaknem da zdrava hrana nisu samo “zobalice”, “low fat”, “low carbon”. Da zdrava hrana mogu da budu i kajmak i sir i pršut i kobasice. Pitanje je samo kako se proizvode, od kojih sirovina, šta se u tu hranu dodaje, u kojoj meri se profit stavlja iznad zdravlja i dobrobiti potrošača.
U svemu ovome i svest potrošača veoma je važna. Ljudi u ovoj trci za vremenom, po malo zaboravljaju šta znači zdravo i kvalitetno se hraniti i živeti. Drugi problem je što čovek danas ne sme da veruje ni izgledu hrane, a ni ceni. Sve se svodi na to da verujemo ili ne verujemo onome od koga kupujemo.

  • Koliko su vam društvene mreže pomogle da postanete prepoznatljivi?

– Iz radnje koju su moji roditelji vodili godinama, rešili smo da krenemo drugačijim putem. Mesare uvek izgledaju isto: crvene vitrine, bele pločice, crveno svetlo… Nema tu mnogo inovativnosti. Uvideli smo da tu postoji ogroman prostor da se tržištu ponudu nešto drugačije. Godinu dana pravili smo plan i strategiju poslovanja, planirali marketinšku kampanju. Išli smo korak po korak. Ideja se razvila 2015. a Domaccini počeli da rade u novembru prošle godine. Tradicionalno praseće, jagnjeće i jareće pečenje su u početku bili najprodavaniji proizvod u radnji. Kupovali su ga uglavnom muškarci, gurmani koji su tu u prolazu, sasvim slučajno. Bilo nam je neverovatno što smo promašili ciljnu grupu. Međutim, sada se to mnogo promenilo: pečenje se i dalje dobro prodaje, a malo agresivnijim nastupom na društvenim mrežama uspeli smo da pridobijemo i druge kupce, pre svega žene, majke koje žele da na svoju trpezu iznesu dobru hranu.

  • Da li se vaš asortiman zasniva isključivo na proizvodima koje vi pravite?

– Volela bih da naglasim da smo mi proizvođači i da smo iz perspektive proizvođača osnovali maloprodaju. Osim onog što mi pravimo, u ponudi su i proizvodi drugih proizvođača, ali samo onih koji dele sličnu viziju kao mi. To zaključujemo kroz razne naše načine, ali suštinski nam je važno da mi steknemo poverenje u onoga čije proizvode ćemo da uvrstimo u naš asortiman.

  • Šta, prema vašem mišljenju, može da pomogne malim proizvođačima da postanu prepoznatljivi u moru proizvođača lokalnih proizvoda?

– Potrebno je puno puta pasti i ustati. Uvek je suština u podizanju, čovek bude pametniji, spretniji, više zna. Danas nije dovoljno da postoji samo dobar proizvod. Mora se raditi na modernim strategijama. Brendu, porukama, komunikaciji sa potrošačima. Neophodno je da nađete način da objasnite po čemu se vaš proizvod razlikuje i koje su vaše male tajne. Obilaskom manufaktura, tek sam postala svesna koliko ima neregistrovanih malih proizvođača koji imaju divne proizvode, pravljene potpuno sa ljubavlju, koji zagovaraju dobru ideju, ali ne usuđuju se tako lako da se osamostale, registruju, krenu hrabro putem preduzetništva. Vrlo je važno da svaki dan nešto se novo pročita, nešto novo nauči. Ima toliko jeftinih načina da se dođe do novih znanja, youtube, ted, razni portali, jer nivo znanja nas razlikuje od drugih i olakšava put.
Sa druge strane država nije zainteresovana da se odrekne svojih prihoda zarad dobrobiti mini proizvođača. Ne olakšava put i pristup znanjima, bez obzira na konkurse, sredstva, potrebno je tu puno raditi na osnaživanju, edukaciji.

  • Koliko je teško preduzetnicama u Srbiji?

– Ako gledate iz perspektive „teško mi je”, onda je teško, a ukoliko gledate iz perspektive „ja to želim, u tome vidim smisao mog života”, onda i teško bude lako. Svakako je lakše raditi od 7 do 15h, ali nije sve u lakoći, čovek u komforu ne napreduje, stagnira, posustaje. U izazovima čovek raste, razvija se, postiže više i dalje.

  • Po čemu se žensko preduzetništvo razlikuje od muškog?

– Svako ima svoju ulogu u društvu i uopšte ne želim da budem jednaka s muškarcima. Moje mišljenje i iskustvo je da većina žena, posebno na Balkanu, ne mogu da imaju tu konstantu u poslu kao muškarci, što zbog posvećenosti porodici, što zbog balkanskog pristupa muško ženskim odnosima, što zbog balansiranja hormona celog meseca. Svakako da postoje žene koje i to mogu, ali nema ih puno.
S druge strane, žene su bolji organizatori, lakše rade pet stvari u isto vreme, bolje osećaju tim, izdržljivije su, veliki borci, hrabrije i imaju više razumevanja za život svojih saradnika posle ili pre posla…

  • Budući da se poslovi uglavnom završavaju u kafani, kako se snalazite u toj muškoj ulozi?

– Najčešće se ne snalazim. Svet preduzetništva je svet muškaraca. Muškarac na sastanku preko puta sebe voli da vidi drugog muškarca, a ne ženu. Često mi se dogodi kada na sastanak dođemo Ivan i ja, ili Marko i ja onaj preko puta nas se obraća najčešće njemu iako je moja tema ili posao u pitanju. Kad to osvestim, samo se nasmešim i pustim, jer moj osnovni cilj je da završim posao, a ako je to način, prihvatam ga.
Za poslove koji se završavaju u kafanama, muški deo našeg tima, najčešće moj brat Marko, obavlja taj deo posla. Nekako je prirodnije, lakše, a i svima više prija ta podela.

  • Čime se najčešće vodite u poslu, zdravim razumom ili intuicijom?

– Kombinacijom i jednog i drugog. Već devet godina bavim se ocenjivanjem bezbednosti hrane. Radim kao ocenjivač za nemačko sertifikaciono telo DQS i za domaće Standcert. Iako postoje razrađeni i definisani načini kontrole, na kraju se ipak sve svede na to da li verujem tom proizvođaču koga kontrolišem ili ne. Jer sve se svodi na ljude, na poverenje i na moju intuiciju.
Pored tog rada sa ljudima kroz sertifikaciju, preduzetništvo te uvek stavlja pred odluku, biranje puteva razvoja, izmena i u najvećem broju slučajeva slušam svoj stomak, tj intuiciju. Uvek se dobro osećam kada uradim nešto slušajući sebe. Ali isto tako volim da čujem moje “guru” majstore u poslu.

  • Koje su lepe strane ženskog preduzetništva?

Radim zato što volim da radim. Volim da se osvrnem i pogledam šta sam to uradila, koje sam granice pomerila, u čemu sam “porasla”. Osim toga, odrasla sam u preduzetničkoj porodici u kojoj je uvek bilo sasvim normalno raditi. Mama je ceo život radila od jutra do sutra, te je logično što sam i ja po tom modelu nastavila. Doduše, mamin sistem sam malo korigovala, u smislu da uvek vodim računa o sebi. Moram da imam vreme za sebe, što ne znači uvek i samo frizuru i šminku, već da mogu da isključim telefon i posvetim se sebi onda kada mi je potrebno i kada ja to želim.
Uvek podstičem žene da budu preduzetnice jer su tako gospodarice svog vremena. Važno je izabrati pravi trenutak, da dobro promisle kada i kako da se upuste u biznis. Moje poslove sam sve započela pre nego što sam dobila decu. Uz decu sam polako razvijala poslovanje.
Preduzetnički posao daje mi slobodu da uzmem slobodan dan kad god želim, da svoje angažovanje prilagodim porodici i sebi.

  • Budući da aktivno vodite tri biznisa, kako uspevate da uskladite poslovne i privatne obaveze?

– Imam troje dece, blizance od šest godina i dečaka od dve godine, i tri aktivna biznisa. Organizujem se i pravim planove tako da posao ne stoji kada nisam tu. Organizacija je suština mog opstanka. Volim da znam ko je za šta odgovoran. Zaposlenima uvek dajem ovlašćenja, a ne samo odgovornosti, dajem im mogućnost da odlučuju. Tako im raste i plata. Volim da pravim planove na nedeljnom nivou, ček liste, sistematizujem, tu mi je sistem kvaliteta u sertifikaciji puno pomogao… Kada se pojavi problem, prvo i uvek tražim uzrok, gledam gde nemam sistem pa onda rešenje tako da mi se isti problem ne pojavi opet. Sa druge strane, za moj uspeh je od suštinske važnosti to što sam birala muškarca prema sebi, koji je značajna karika u mom uspehu. Drugačije ne bi moglo.

Minimalna narudžbina za dostavu na kućnu adresu na teritoriji Beograda je 2.500 dinara. Za manje narudžbine možete rezervisati robu i preuzeti je u našoj radnji. Vaši Domaccini Dismiss

Dopalo Vam se ovo što čitate?

Dopalo Vam se ovo što čitate?

Postanite pravi Domaccin i pratite naše objave, vesti i akcije.

Uspešno ste se prijavili!

Shares
Share This

Podelite ovo!

Pomozite nam u promociji i podelite ovu stranicu sa vašim prijateljima. :)