Šta smo naučili posle sastanka s konkurencijom
Otkako smo otvorili Domaccine, mnogo ljudi je oduševljeno idejom, konceptom i našom željom da očuvamo domaću hranu, vez aditiva i dodataka i ne podlegnemo masovnoj proizvodnji. Tako nam ponekad moji saradnici pošalju link ili tekst sa upozorenjem “vidi, evo ovi su nam konkurencija”.
Ko nam nije konkurencija
Malo “bacim” pogled, pregledam, omirišem i kažem “ne, oni nam nisu konkurencija zbog toga i toga”. Ne može da nam bude konkurencija niko ko pravi industrijsku hranu, niko ko “prečicama” ide do većeg profita i brže akumulacije sredstava. Oni imaju svoj put, mi svoj i putevi nam se ne ukrštaju.
A onda jednog dana sama ugledam reklamu za prodavnicu Kovoli.com. Nešto me štrecne posred stomaka, bacim pogled: izgledaju ozbiljno, fin dizajnlogo tipa, lepo urađen sajt, čekiram jedno po jedno u glavi. Malo dublje zagrebem – kad, asortiman skoro identičan kao kod @domaccini. Hm, malo se ja tu ljutnem, sujeta proradi.
Udar na preduzetničku sujetu
Jer, toliko smo uložili u naš koncept, ideju, mi smo ti koji su poželeli da pod jednu kapu stave sve one male domaćinske proizvođače koji odolevaju vremenu masovne proizvodnje i loše hrane. I pomislim – to su sigurno neki od onih„špijuna“ za koje smo znali da nisu naši kupci, nego da su kod nas došli da vide, pogledaju, omirišu svoju konkurenciju. To radimo svi, zar ne?
Onda ja mojim saradnicima pošaljem link i kažem „E, ovi su nam konkurencija“. Krenem onda ja da ih špijuniram, da mogu da ih odmerim, da vidim kako da ih pobedim, na koji način da im doskočim, da ne ugroze moj opstanak. Krenem odmah da pravim strategije razvoja, preživljavanja, proradi adrenalin pa čovek postane kreativan, smišlja i razmišlja kako da nadmudri tu konkurenciju. I tako nepimetno, skoro neplanirano, uči i postaje bolji.
Konkurencija je najbolje što može da vam se desi
Ona se jednom prilikom sastanemo. Sasvim sigurno, obe strane sa istom idejom da “odmerimo” jedni druge. Kroz razgovor shvatimo da smo u stvari jako važni jedni drugima. Da i mi i oni postojimo da bi razvijali jednu novu ideju u Srbiji. Shvatimo da svako ima svoju specifičnu težinu u različitim oblastima. Da što je nas ovakvih više, to je veća šansa da dobri proizvodi dođu do kupaca. Shvatimo da će naši proizvođači imati lakši put do tanjira znalaca dobre hrane, a time će lakše i opstati.
I da tu, naravno, ima puno prostora za lepu saradnju kroz koju svi možemo da rastemo ako predano i valjano radimo. Jer, bez kupaca, nema ni nas. Mi smo zapravo pioniri, koji tek grade jedno tržište. Jer, bez kupaca, nema ni nas. Zato, ne bojte se konkurencije. Tražite i molite se da imate konkurente, da bi vas oni terali da budete bolji.
Izlazak iz zone komfora
Mogli smo moja polovina i ja da ostanemo udobno u svojim poslovima. On u IT-ju, ja kao ocenjivač hrane. Lep život, u zoni komfora. A onda smo prvo rešili da uradimo nešto više, da se sami borimo za principe u koje verujemo i hranu kakvu želimo na našoj porodičnoj trpezi. Napravili smo svoju mlekaru na Ovčaru, osmislili i s ljubavlju ponudili Domaccine. Zamislili ih kao krov pod koji ćemo skupiti sve one koji misle slično kao mi, i prave odličnu, domaću, neindustrijsku hranu, bez kompromisa.
I veliko nam je zadovoljstvo ako smo inspiracija i drugima da pokrenu slične stvari, i podstrek konkurenciji da budu bolji.
A naša zajednička, prava konkurencija su oni koji našoj deci podvaljuju nejestivim zamenama za hranu, spuštenim kriterijumima i cenama koje su proporcionalne nedostatku kvaliteta. Tu se već uzdamo u vas, i vašu želju da sebe i svoju porodicu hranite domaće i zdravo, onako kako zaslužujete. Domaccinski!
Kada ste poslednji put jeli savršen domaći ajvar?
