Bolest modernog doba zvana masovna proizvodnja ima ogroman uticaj na kvalitet svega što konzumiramo – od cipela u kojima hodamo do hrane koja nam gradi zdravlje. Ivan i Marija Slović su, u želji da sastave kvalitetniji jelovnik za svoju porodicu najpre započeli proizvodnju domaćeg sira i kajmaka, bez aditiva i dodataka, a zatim rešili da na jednom mestu okupe i druge male proizvođače prave domaće – domaćinske hrane. U ovoj misiji ovaj par je postao nepobedivi poslovni tim koji je novonastalu raznovrsnu, zdraviju trpezu sa svog stola odlučio da podeli sa drugima i time pomogne brojnim malim proizvodnjama. Predstavljamo vam projekat od kog ćete ogladneti.
Ivan: Koliko god neobično zvučala kombinacija IT-a i proizvodnje hrane, zapravo je češća nego što mislite. Poznajem mnogo kolega koji su pronašli isti beg od programiranja i sedenja za računarom, makar iz hobija. Moj dugoročni izlet u poljoprivredne vode, međutim, nije nastao iz hobija nego prvenstveno zbog roditeljstva. Tek kada dobiješ decu počneš ozbiljnije da razmišljaš o kvalitetu svog života, pa tako i hrane koju svakodnevno konzumiraš.
Tržišna utakmica je takva da se kvalitet u prehrambenoj industriji konstantno smanjuje, što je nama bilo neprihvatljivo, jer smo odrasli u kraju gde je domaća, rukom rađena tradicionalna trpeza veoma važna, pa smo preuzeli stvar u svoje ruke. S obzirom na to da je za mene ovo peta, a moju suprugu treća firma, novac nam nije bio primarni motiv pokretanja novog posla. Hteli smo da napravimo izvor zdrave, kvalitetne hrane, nalik onoj iz našeg kraja i našeg detinjstva, za nas a onda i svoje prijatelje. I iz toga se izrodio posao.
Marija: Moja porodica se već 30 godina bavi proizvodnjom i prodajom mesa, i bilo je prirodno da posle Gimnazije studiram tehnologiju hrane. Od završetka studija se bavim tehnologijom proizvodnje i kontrolom kvaliteta hrane, a već dugi niz godina sam i na mestu vodećeg ocenjivača bezbednosti hrane u raznim prehrambenim proizvodnjama, gde sam se i u praksi upoznala sa standardima i propisima, stekla širinu znanja i ogroman broj kontakata ljudi iz branše.
Želeći kvalitetnijie mlečne proizvode pre svega za svoju decu, 2008. godine osnovali smo malu mlekaru na padinama Ovčara, na zemlji mog oca. Prvobitni kapacitet te mlekare je bio 60 litara, dok je danas od 500-700 l uz mnoštvo novih proizvoda koje imamo u ponudi. Ta proizvodnja je potpuno E – free. Nema boja, konzervanasa, antioksidanasa, emulgatora, stabilizatora, pojačivača ukusa.
Kada smo shvatili da proizvodimo dovoljno da nahranimo ne samo svoju decu, već i mnogo drugih, javila se ideja da svoju malu proizvodnju pretvorimo u brend pod kojim ćemo okupiti i druge male proizvođače. One koji razmišljaju slično kao mi i proizvode domaću, rukom pravljenu hranu, bez aditiva, i dodataka.
Ivan: Sama ideja da osnujemo firmu u kojoj bi prodavali naše proizvode, ali i proizvode drugih malih proizvođača koji dele naše principe, rođena je oktobra 2015. godine, a Domaccini su zvanično počeli s radom u oktobru 2016. godine. Angažovali smo profesionalni marketinški tim i sa njima smo godinu dana radili na strategiji i identitetu brenda. Tražili smo lokal, adaptirali ga po Marijinoj zamisli uz pomoć arhitekte što je rezultiralo ovim sjajnim prostorom.
Kako domaćoj proizvodnji fali moderniji pristup u plasmanu i promociji, mi smo se odlučili za ime Domaccini i logo koji imaju smisla, golicaju maštu, a opet jasno ukazuju na svoju svrhu i spajaju tradicionalno i moderno. Namenjeni su kako starijoj publici, koja je odrastala na tradicionalnoj, domaćinskoj ishrani, ali i našoj generaciji, kojoj je jako važno šta će svojoj deci izneti na trpezu.
Želeli smo mesto koje odiše domaćinskim duhom kraja iz kojeg smo potekli, gde postoji kult dobre hrane i gde ljudi ne moraju sa strahom da čitaju deklaracije, jer tačno znaju šta kupuju. Na društvenim mrežama polako i strpljivo gradimo bazu onih kojima je stalo da se hrane kvalitetno, od malih, proverenih dobavljača i izbegavajući industrijske proizvode i nadamo se da će Domaccini postati stalna adresa za sve one koji žele poštene, prirodne tradicionalne proizvode. Nedavno smo otvorili i radnju u našem Čačku, a u planu su nam Novi Beograd, kao i pokretanje onlajn prodaje, kako bi svima omogućili da brzo i lako dođu do kvalitetne domaće hrane.
MF: Pored vaših proizvoda, u ponudi imate i spektar drugih proizvođača. Kako dolazite do njih i po kom kriterijumu ih birate?
Marija: Naša Domaccini E free vizija je da napravimo fino mesto u kojem pristojan čovek sebi može da priušti rukom pravljenu, neindustrijsku hranu, i da dobije ono što piše na proizvodu. Da se prepusti mom znanju i struci da ću za redove mojih dobavljača izabrati samo one koji ispunjavaju visoke standarde.
Kada smo odlučili da okupimo male domaće proizvođače, krenuli smo u pohod po sajmovima širom Srbije, a kada se pročulo za nas, počeli su i da nam se sami javljaju. Naišli smo na toliko sjajnih proizvođača koji ne mogu da ispune zakonsku regulativu i registruju se, kako bi mogli da prodaju ne samo fizičkim, već i pravnim licima. Iako uvek postoji spisak stvari na koje bismo mogli da se žalimo kada je naša država u pitanju, konačno je došlo do jedne fantastične inicijative koja bi mogla da ispravi ovu nepravdu – sastavlja se novi set pravila za male proizvođače koji će drugačije regulisati zakone i tako izvući malu proizvodnju iz sive zone, što je ogroman podsticaj.
Ivan: Posećivanje svih tih sajmova nam je dalo uvid u to koliko spektakularnih proizvoda nikada ne dođe do kupaca zbog manjka papira. Uzmimo za primer sajam pirotskih kobasica i pirotsku peglanu kobasicu koja je jedinstvena u svetu i potencijalni srpski brend – od 43 proizvođača, od kojih pojedini prodaju neverovatno ukusne i kvalitetne proizvode, nijedan nije u mogućnosti da stavi svoje proizvode legalno u promet. Zato sam ja Domaccine zamislio kao kišobran koji će okupiti te dobre male proizvodnje, staviti ih pod svoju zaštitu i pomoći im da nađu put do kupaca. A kako je naš motiv za čitavu akciju bio ličan i da zaista uživamo u tome, i da sa našom kombinacijom iskustva verovatno nema “pismenijeg” tima u ovoj oblasti, moji planovi su megalomanski. Želim mnogo takvih radnjica po Srbiji, koja će biti mesta za uživanje i merak. Gde ćete moći da svratite, na miru probate sve proizvode, uživate uz čašicu domaće rakijice, razgovor… baš kao što i sada praktikujemo u svojoj radnji.
MF: S obzirom na to da okupljate male proizvođače, cena je viša nego kod industrijskih. Zašto bi kupac trebalo da odabere skuplju verziju?
Marija: Pre svega, sve što prodajemo je namenjeno onima kojima je istinski važno šta jedu. Ne pravimo nikakve kompromise kada je kvalitet u pitanju – ovi proizvodi ne sadrže aditive, prirodni su i zdravi i razlika u ceni je daleko manja, nego vrednost koju dobijate time što znate šta jedete i što možete bez brige da sve to ponudite svojoj deci.
Svaki od tih proizvoda krije iz sebe sjajnu priču i sjajne ljude. Žena čije slatko prodajemo je napustila posao direktorke banke, da bi ručno brala voće tokom sezone, i samo tada pravila sjajne džemove i slatka. Suhomesnati proizvodi koji nam stižu iz Srema su potpuno prirodni počevši od hrane koju jedu životinje do onoga što servirate sebi na tanjiru. Ovi ljudi proizvode za naše police isto ono što prave za svoju decu, što ih čini možda jedinim domaćim proizođačem koji ne koristi aditive.
S druge strane, nesavesni proizvođači uvek smišljaju nove načine da sa što manje sirovine prodaju što više, služeći se trikovima – što nas često u oblasti hrane dovodi u jednu pokvarenu igru bez granica. Dodavanjem vode od kila mesa možete dobiti dva. Tu su i razni enzimi koji se dodaju raznim vrstama sireva, koji poboljšavaju svojstva sirevima a često nisu ni navedeni na deklaraciji. I mlečna industrija je iskoristila teren za “vrdanje”, pa se tako u kajmak na primer dodaju biljne masnoće, što ponovo, duplira količinu i profit na uštrb kvaliteta. U naš kajmak se dodaje isključivo so, kao konzervans i ništa više.
Ali, kupci su već zaboravili autentičan ukus domaće hrane i Domaccini su tu da ponovo učimo kupce kako izgledaju pravi, domaći ukusi hrane iza koje možemo da stanemo 100 odsto i kojom hranimo i svoje troje dece. Osnovni problem koji stoji iza svega jeste izumiranje populacije koja se bavila domaćom proivodnjom. Sela polako nestaju, pa čak i kada vidite bake koje prodaju na pijacama one verovatno preprodaju tuđu robu.
MF: Šta trenutno imate u ponudi?
Marija: Naša radnja se sastoji iz tri takozvana ćošeta. Prvo je mlečno ćoše, gde su proizvodi iz naše mlekare Domaccini – mladi i zreli sir i mladi i zreli kajmak. Tu su i razne varijacije, koje su moja pasija – mladi sir sa zrnevljem u maslinovom ulju, zatim sa začinskim biljem, cheese cup – tortica od sira sa nadevom od pesta i badema, parmezana i paprike ili mešavine bibera, kao i beli kozji sir. Za isti ćošak nabavljamo i jedan veoma specifičan sir iz Vrbasa, intenzivnog ukusa poput parmezana, zatim rolovani sirevi, domaći maslaci sa belim lukom, začinskim biljem, tartufima ili slaninicom od mangulice.
Sledeće je mesno ćoše, gde imamo ”zlatiborski krug” sačinjen od goveđe i budimske kobasice, sudžuka, kulena, sve provereno i bez ikakvih dodataka. Tu je i pomenuti proizvođač iz Srema sa svojim mesom bez dodataka, peglana kobasica, domaći čvarci i nezaobilazno, nadaleko poznato čačansko pečenje…
Treće ćoše je rezervisano za proizvode od voća i povrća. Iz Požege nam dolaze neverovatni, prirodni džemovi i slatka, od kojih bih morala da izdvojim fenomenalni džem od maline! Tu je i paleta proizvoda od raznih vrsta papričica, koju nam dobavlja jedan čovek iz Obrenovca. Sokovi nam dolaze iz Aranđelovca, tu je i vrhunska rakija, od kojih je dunja apsolutno neizostavna, nekoliko vrsta brašna, predivne kore koje potpuno menjaju ukus svake pite i domaća testenina. Kada je u pitanju med, bili smo skeptični jer smo se mnogo puta opekli i kada je reč o kupovini samo za našu kuhinju…a onda smo pronašli jednog Čačanina koji ima svoje košnice i čiji je med tako divan da nam je postao najprodavaniji proizvod. Sve ovo, dekorisano, i u savršenom skladu izgleda i ukusa pripremamo i za one koji žele Domaccinski ketering za svoja slavlja i to radimo sa velikim uživanjem.
A kada svratite u radnju na Dorćol, dok degustirate naše proizvode, sigurno ćete primetiti i tri šerpe koje danas služe kao police. A nekada su bile – čitav naš početak! U njima smo, slušajući savete baka iz našeg kraja, napravili svoj prvi domaći kajmak. Uz pomoć tih šerpi napravili smo prve preduzetničke korake i zaslužile su da se nađu na počasnom mestu u Domaccini radnji.
Intervju preuzet sa sajta Moja firma. Možete ga pogledati na ovoj stranici.
Marija: Moja porodica se već 30 godina bavi proizvodnjom i prodajom mesa, i bilo je prirodno da posle Gimnazije studiram tehnologiju hrane. Od završetka studija se bavim tehnologijom proizvodnje i kontrolom kvaliteta hrane, a već dugi niz godina sam i na mestu vodećeg ocenjivača bezbednosti hrane u raznim prehrambenim proizvodnjama, gde sam se i u praksi upoznala sa standardima i propisima, stekla širinu znanja i ogroman broj kontakata ljudi iz branše.
Želeći kvalitetnijie mlečne proizvode pre svega za svoju decu, 2008. godine osnovali smo malu mlekaru na padinama Ovčara, na zemlji mog oca. Prvobitni kapacitet te mlekare je bio 60 litara, dok je danas od 500-700 l uz mnoštvo novih proizvoda koje imamo u ponudi. Ta proizvodnja je potpuno E – free. Nema boja, konzervanasa, antioksidanasa, emulgatora, stabilizatora, pojačivača ukusa.
Kada smo shvatili da proizvodimo dovoljno da nahranimo ne samo svoju decu, već i mnogo drugih, javila se ideja da svoju malu proizvodnju pretvorimo u brend pod kojim ćemo okupiti i druge male proizvođače. One koji razmišljaju slično kao mi i proizvode domaću, rukom pravljenu hranu, bez aditiva, i dodataka.
Ivan: Sama ideja da osnujemo firmu u kojoj bi prodavali naše proizvode, ali i proizvode drugih malih proizvođača koji dele naše principe, rođena je oktobra 2015. godine, a Domaccini su zvanično počeli s radom u oktobru 2016. godine. Angažovali smo profesionalni marketinški tim i sa njima smo godinu dana radili na strategiji i identitetu brenda. Tražili smo lokal, adaptirali ga po Marijinoj zamisli uz pomoć arhitekte što je rezultiralo ovim sjajnim prostorom.
Kako domaćoj proizvodnji fali moderniji pristup u plasmanu i promociji, mi smo se odlučili za ime Domaccini i logo koji imaju smisla, golicaju maštu, a opet jasno ukazuju na svoju svrhu i spajaju tradicionalno i moderno. Namenjeni su kako starijoj publici, koja je odrastala na tradicionalnoj, domaćinskoj ishrani, ali i našoj generaciji, kojoj je jako važno šta će svojoj deci izneti na trpezu.
Želeli smo mesto koje odiše domaćinskim duhom kraja iz kojeg smo potekli, gde postoji kult dobre hrane i gde ljudi ne moraju sa strahom da čitaju deklaracije, jer tačno znaju šta kupuju. Na društvenim mrežama polako i strpljivo gradimo bazu onih kojima je stalo da se hrane kvalitetno, od malih, proverenih dobavljača i izbegavajući industrijske proizvode i nadamo se da će Domaccini postati stalna adresa za sve one koji žele poštene, prirodne tradicionalne proizvode. Nedavno smo otvorili i radnju u našem Čačku, a u planu su nam Novi Beograd, kao i pokretanje onlajn prodaje, kako bi svima omogućili da brzo i lako dođu do kvalitetne domaće hrane.
MF: Pored vaših proizvoda, u ponudi imate i spektar drugih proizvođača. Kako dolazite do njih i po kom kriterijumu ih birate?
Marija: Naša Domaccini E free vizija je da napravimo fino mesto u kojem pristojan čovek sebi može da priušti rukom pravljenu, neindustrijsku hranu, i da dobije ono što piše na proizvodu. Da se prepusti mom znanju i struci da ću za redove mojih dobavljača izabrati samo one koji ispunjavaju visoke standarde.
Kada smo odlučili da okupimo male domaće proizvođače, krenuli smo u pohod po sajmovima širom Srbije, a kada se pročulo za nas, počeli su i da nam se sami javljaju. Naišli smo na toliko sjajnih proizvođača koji ne mogu da ispune zakonsku regulativu i registruju se, kako bi mogli da prodaju ne samo fizičkim, već i pravnim licima. Iako uvek postoji spisak stvari na koje bismo mogli da se žalimo kada je naša država u pitanju, konačno je došlo do jedne fantastične inicijative koja bi mogla da ispravi ovu nepravdu – sastavlja se novi set pravila za male proizvođače koji će drugačije regulisati zakone i tako izvući malu proizvodnju iz sive zone, što je ogroman podsticaj.
Ivan: Posećivanje svih tih sajmova nam je dalo uvid u to koliko spektakularnih proizvoda nikada ne dođe do kupaca zbog manjka papira. Uzmimo za primer sajam pirotskih kobasica i pirotsku peglanu kobasicu koja je jedinstvena u svetu i potencijalni srpski brend – od 43 proizvođača, od kojih pojedini prodaju neverovatno ukusne i kvalitetne proizvode, nijedan nije u mogućnosti da stavi svoje proizvode legalno u promet. Zato sam ja Domaccine zamislio kao kišobran koji će okupiti te dobre male proizvodnje, staviti ih pod svoju zaštitu i pomoći im da nađu put do kupaca. A kako je naš motiv za čitavu akciju bio ličan i da zaista uživamo u tome, i da sa našom kombinacijom iskustva verovatno nema “pismenijeg” tima u ovoj oblasti, moji planovi su megalomanski. Želim mnogo takvih radnjica po Srbiji, koja će biti mesta za uživanje i merak. Gde ćete moći da svratite, na miru probate sve proizvode, uživate uz čašicu domaće rakijice, razgovor… baš kao što i sada praktikujemo u svojoj radnji.
MF: S obzirom na to da okupljate male proizvođače, cena je viša nego kod industrijskih. Zašto bi kupac trebalo da odabere skuplju verziju?
Marija: Pre svega, sve što prodajemo je namenjeno onima kojima je istinski važno šta jedu. Ne pravimo nikakve kompromise kada je kvalitet u pitanju – ovi proizvodi ne sadrže aditive, prirodni su i zdravi i razlika u ceni je daleko manja, nego vrednost koju dobijate time što znate šta jedete i što možete bez brige da sve to ponudite svojoj deci.
Svaki od tih proizvoda krije iz sebe sjajnu priču i sjajne ljude. Žena čije slatko prodajemo je napustila posao direktorke banke, da bi ručno brala voće tokom sezone, i samo tada pravila sjajne džemove i slatka. Suhomesnati proizvodi koji nam stižu iz Srema su potpuno prirodni počevši od hrane koju jedu životinje do onoga što servirate sebi na tanjiru. Ovi ljudi proizvode za naše police isto ono što prave za svoju decu, što ih čini možda jedinim domaćim proizođačem koji ne koristi aditive.
S druge strane, nesavesni proizvođači uvek smišljaju nove načine da sa što manje sirovine prodaju što više, služeći se trikovima – što nas često u oblasti hrane dovodi u jednu pokvarenu igru bez granica. Dodavanjem vode od kila mesa možete dobiti dva. Tu su i razni enzimi koji se dodaju raznim vrstama sireva, koji poboljšavaju svojstva sirevima a često nisu ni navedeni na deklaraciji. I mlečna industrija je iskoristila teren za “vrdanje”, pa se tako u kajmak na primer dodaju biljne masnoće, što ponovo, duplira količinu i profit na uštrb kvaliteta. U naš kajmak se dodaje isključivo so, kao konzervans i ništa više.
Ali, kupci su već zaboravili autentičan ukus domaće hrane i Domaccini su tu da ponovo učimo kupce kako izgledaju pravi, domaći ukusi hrane iza koje možemo da stanemo 100 odsto i kojom hranimo i svoje troje dece. Osnovni problem koji stoji iza svega jeste izumiranje populacije koja se bavila domaćom proivodnjom. Sela polako nestaju, pa čak i kada vidite bake koje prodaju na pijacama one verovatno preprodaju tuđu robu.
MF: Šta trenutno imate u ponudi?
Marija: Naša radnja se sastoji iz tri takozvana ćošeta. Prvo je mlečno ćoše, gde su proizvodi iz naše mlekare Domaccini – mladi i zreli sir i mladi i zreli kajmak. Tu su i razne varijacije, koje su moja pasija – mladi sir sa zrnevljem u maslinovom ulju, zatim sa začinskim biljem, cheese cup – tortica od sira sa nadevom od pesta i badema, parmezana i paprike ili mešavine bibera, kao i beli kozji sir. Za isti ćošak nabavljamo i jedan veoma specifičan sir iz Vrbasa, intenzivnog ukusa poput parmezana, zatim rolovani sirevi, domaći maslaci sa belim lukom, začinskim biljem, tartufima ili slaninicom od mangulice.
Sledeće je mesno ćoše, gde imamo ”zlatiborski krug” sačinjen od goveđe i budimske kobasice, sudžuka, kulena, sve provereno i bez ikakvih dodataka. Tu je i pomenuti proizvođač iz Srema sa svojim mesom bez dodataka, peglana kobasica, domaći čvarci i nezaobilazno, nadaleko poznato čačansko pečenje…
Treće ćoše je rezervisano za proizvode od voća i povrća. Iz Požege nam dolaze neverovatni, prirodni džemovi i slatka, od kojih bih morala da izdvojim fenomenalni džem od maline! Tu je i paleta proizvoda od raznih vrsta papričica, koju nam dobavlja jedan čovek iz Obrenovca. Sokovi nam dolaze iz Aranđelovca, tu je i vrhunska rakija, od kojih je dunja apsolutno neizostavna, nekoliko vrsta brašna, predivne kore koje potpuno menjaju ukus svake pite i domaća testenina. Kada je u pitanju med, bili smo skeptični jer smo se mnogo puta opekli i kada je reč o kupovini samo za našu kuhinju…a onda smo pronašli jednog Čačanina koji ima svoje košnice i čiji je med tako divan da nam je postao najprodavaniji proizvod. Sve ovo, dekorisano, i u savršenom skladu izgleda i ukusa pripremamo i za one koji žele Domaccinski ketering za svoja slavlja i to radimo sa velikim uživanjem.
A kada svratite u radnju na Dorćol, dok degustirate naše proizvode, sigurno ćete primetiti i tri šerpe koje danas služe kao police. A nekada su bile – čitav naš početak! U njima smo, slušajući savete baka iz našeg kraja, napravili svoj prvi domaći kajmak. Uz pomoć tih šerpi napravili smo prve preduzetničke korake i zaslužile su da se nađu na počasnom mestu u Domaccini radnji.
Intervju preuzet sa sajta Moja firma. Možete ga pogledati na ovoj stranici.