Kada radite s ljudima, neizbežno je da se dese i situacije koje nisu baš prijatne. Trudimo se uvek da, ako neko ima bilo kakvu reklamaciju da pristupimo ljudski i rešimo problem na najbolji mogući način. Jednu takvu situaciju smo nedavno rešili, a kada se sve završilo, moja radnica mi se izvinjavala što ju je tog dana bolela glava. Bilo mi je krivo, onako ljudski, jer sam se zapitala, da li je moguće da svi imaju pravo na loš dan, a radnici ne.S druge strane,. mnogo puta dobijamo divne pohvale na račun naših radnika, i jedna takva nam je pre nekoliko dana svima zagrejala srca.

Poželela sam da vidim kako Domaccini izgledaju u očima ne onih koji su ih osmislili, ni vas koji kupujete, već onih koji su lice Domaccina i koji svakodnevno rade kao deo našeg tima. Postavila sam nekoliko pitanja našoj Fi –    o tome kako ona iz svog ugla vidi Domaccine i rad kod nas.

  • Otkud ti uopšte u Domaccinima?

Tebe, Ivana I Mareta znam godinama unazad. Saradnju smo počeli još pre nekoliko godina, kada ste vi vodili FOOD zonu na “Beer festu”. Pre toga sam radila u dosta kafića, restorana, fast foodova i odmah sam videla da se oni razlikuju od drugih “gazda”, da nisu iz te priče. Nekako je kod njih uvek sve bilo normalno, bez vikanja, histerije, drame. Lagano i bez stresa, a veliki se posao uradi.

Kad si me pozvala na kafu, da pričamo o novoj radnji, mislila sam “ma, ne može to  da radi”. Živim na Dorćolu, znam million ljudi, ne može to tako lako da se razradi.

Ali nekako sam ti verovala.

Nikada pre nisam imala ženu za gazdaricu, to mi je bio glavni strah. Uvek sam radila sa muškarcima i tu sam se super snalazila, muškarci su lakši za saradnju, nema histerije, nema sujete, ali sa ženama je druga priča. Sada posle skoro dve godine saradnje, ti si demantovala sve moje strahove.

  • Šta si očekivala kada smo te pozvali da radiš u Domaccinima?

Prvo, nisam se nadala da ću se zadržati ovoliko i da ću toliko zavoleti sve ovo što radim danas. Mislila sam da neće baš biti puno posla, jer je u blizini pijaca. Ali ono što sam znala i što mi je bilo jako bitno jeste da ste vi jako normalni ljudi pre svega a i poslodavci. Plata mi nikada nije bila najvažnija, mnogo mi su važniji ljudi i atmosfera u kojoj radim. Kada si me pitala koliku platu želim rekla sam “ne znam”, samo sam želela da počnemo zajedničku saradnju.

  • Kakvo je tvoje iskustvo u radu sa hranom, da li si nekada do sada radila I kako si se uklopila u svemu novom?

Već 12 godina radim i bilo je svakakvih poslova, a između ostalog i sa hranom. Čak sam se u jednom životnom trenutku osmelila i bila preduzetnik. Možda mi je to najviše pomoglo da budem ovo što danas jesam, jer sam bila u raznim cipelama. Čovek ako želi, može da nauči sve. Moj prvi osećaj kad sam kročila kod Domaccina bio je strah. Pitala sam se šta ću ja ovde. Ja sam gradsko dete, o siru i kajmaku ništa ne znam, sem da jedem. Pečenje je bila noćna mora….ali kada ti neko pruži priliku da naučiš nešto novo i pri tom se oko tebe trudi da savladaš na najlakši mogući način, sve ide lako…

Spomenula sam da sam radila i na ranijim poslovima sa hranom, i vrlo lepo sam se snalazila, ali  sečenje pečenja…Tu sam bila potpuno šokirana, nekako sam mislila da je to muški posao, da to rade neki debeli, brkati ljudi, kakve viđamo po pečenjarama. Posebno kad sam videla sataru i panj, pomislila sam “ma nema šanse”. I dugo nije bilo šanse.  Ali, su svi imali strpljenja. Nekad smo naručivali po nekoliko prasića samo da bih uspela da naučim, pa smo onda stavljali na degustaciju to što isečem. Onda je došla prva Nova godina i ogromna količina posla, tu sam naučila sve ono što smo mesecima pre toga vežbali. Posle ovog vremena, čujem često iza mene kako kažu “uuu, ala mala lupa”, to mi uvek izmami osmeh, nekako mi je to znak da sam uspela da pružim još jedan korak dalje u mojim veštinama.

  • Šta je po tebi važno za uspešnog prodavca?

Uspešan  i srećan prodavac mora da voli ljude i da voli rad sa ljudima. Svi želimo  da nas kad uđemo u radnju  usluži nasmejan, vedar prodavac. Radnje vrlo često delimo na one u kojima volimo ljude koji nas uslužuju, koji su nasmejani, fini, vedri i u koje imamo poverenja i na one u koje ne ulazimo, zbog ljudi.

Druga važna stvar je biti iskren prema kupcu. Tako se dobija poverenje, i onda je sve lakše. U ovom poslu, gde su ljudi vrlo osetljivi na različite ukuse, degustacija je jako bitna. Kod nas u radnji sve može da se proba, to nekada pomogne da proizvod prodamo, ali nekad kupac kad proba odustane od kupovine, jer mu se to ne svidi.  Mogu da kažem da su 80%  kupaca naše stalne mušterije, koje već u dušu poznajemo i kada stigne novi proizvod  mi tačno znamo kome će se dopasti i ko će ga kupovati.

Dobra komunikacija je na prvom mestu. Poverenje. Osmeh i ljubaznost.

  •  Šta ti daje inspiraciju, šta te pokreće?

Najveća inspiracija mi je kad mi uđe neko namrgođen ili uzdržan, pa tokom boravka u našoj radnji uz priču dođemo i do osmeha. Kad mi se desi da izvučem osmeh ljudima, taj osećaj ne može ništa da zameni. Kad mi dođe mušterija, a ja ga ubedim da nešto proba ili kupi i onda sledeći put mi potvrdi da je bio super zadovoljan, tad mogu da poletim. To mi je znak da dobro procenjujem ljude, da znam da procenim koje vrednosti cene i prema tome im ponudim proizvod koji će ih oduševiti.

Mnogo volim kad poklanjam ljudima sitne poklončiće. Kod nas je praksa da umesto popusta, mušterijama damo neki novi proizvod ili stari kao poklon da ga probaju kod kuće. Taj deo posla posebno volim. Posao prodavca nije samo prodaja. To jeste najznačajniji deo, ali ima toliko toga upozadini što kupac ne vidi, nekada ni sam poslodavac.

  •  Koje delove tvog posla ne voliš?

Ne volim kada neko uđe i ne kaže ni dobar dan, ni doviđenja. Kada neko kritikuje proizvode i cene, a nije probao ništa iz radnje. Mada, u stvari baš volim takve. Tada mi proradi sujeta i obavezno nudim degustaciju i onda dobijem onaj osmeh i pogled koji znači izvinjenje, uz komentar da su proizvodi jako ukusni i kvalitetni. Često se ovakav početak priče završi kupovinom i obostranim zadovoljstvom.

Ribanje je još jedan deo posla koji obavljamo, a koji nikako ne volim. Ali kada mušterije pohvale čistoću radnje, kada kažu da nam ni apoteka nije ravna, onda zaboravim na sav napor koji ulažem da sve bude čisto i besprekorno.

  • Događa li ti se da nekad potoneš, da izgubiš volju za rad, kako se iz toga izvlačiš?

Iznad svega su mi teške situacije kada imamo reklamacije. Kod nas je procedura uvek takva, kada dobijemo reklamaciju, prvo istražujemo sve, pregledamo kameru, slušamo razgovor, pregledamo sve papire koje imamo I tek onda reagujemo.

Imala sam nekoliko situacija u kojima su naši kupci bili nezadovoljni, a da sam ja bila povod. Često mi bude mnogo krivo, jer se stvarno trudim i dajem sve od sebe, a ponekad sam ljuta na ljude koji nemaju razumevanja.

Koliko god da mi je bio uspesan dan loša komunikacija sa bar jednim kupcem uništi sve lepo što sam uradila toga dana. Jako sam brza i to je ono na čemu trenutno najviše radim na sebi, da smanjim brzinu…ljudi su nestrpljivi, ne vole da čekaju u redu ni par minuta. Ali u svoj toj brzini ja, naravno pogrešim, dešava mi se da pogrešno otkucam artikal na vagi i samim tim pogrešan bude i račun, ljudi to teško praštaju…užasan je osećaj. Obično se izvinim i iskupim nekim malim poklonom iz radnje i trudim se da to ispravim….ali na kraju svi smo mi ljudi i svi mi grešimo.

Jednom mi se dogodilo da sam se probudila sa glavoboljom i došla na posao. Jednostavno mi je bio loš dan, taj dan sam uredno radila svoj posao, samo nisam bila nasmejana i predusretljiva kao što sam uglavnom. A, onda je stigla velika reklamacija. Prvo sam se zapitala, „zar moram uvek da budem nasmejana, zar meni ne može da bude loš dan, zar je moguće da svaki put budem raspoloženaiI samo jednom da ne budem, da to bude razlog da se neko žali“. Jel moguće da ja treba da imam razumevanja za sve ljude koji kod nas ulaze, da slušam životne priče, da pomažem i ulepšavam dan drugim ljudima, a onda kad meni treba, onda nema ni razumevanja i strpljenja.

To su trenuci kada potonem, prvo krenem da se branim iako me niko ne napada, jednostavno osećam potrebu da se bunim. A onda shvatim, to je rad sa ljudima, to je taj loš deo priče, koju sve priče imaju.

Svi mi grešimo. Na svu sreću ima mnogo više lepih trenutaka.

Prošle godine za Uskrs imali smo pred sam kraj radnog vremena pravu malu dramu. Kako smo imali ogroman obim posla, a malo lošiju organizaciju, prodali smo svo pečenje već oko podne, čak i ono koje je jedna, sad već stalna mušterija rezervisala dva dana ranije. Žena je bila jako povređena, besna, ljuta pa je njena reakcija bila strašna vika i ljutnja usmerena na mene. Došlo mi je u zemlju da propadnem, mi smo u našem dobrom i iskrenom stilu uspeli tu krizu da prevaziđemo, a ona danas ne uđe u radnju, a da me ne poljubi i ne donese cokoladu.

To pokreće.

Prednosti ovog posla sto se mene tiče jeste što mogu da napredujem uz ovakve ljude. Upoznajem jako puno ljudi što je jako bitno za ovaj posao. U svemu smo svi zajedno kao tim. Kada vam ljudi kažu „hvala Bogu da se otvorila jedna ovakva radnja“, onda zaboravite na sve napore koje ulažete. I naravno ide odmah ona rešenica samo nemojte da se zatvorite brzo.  Pa dragi kupci onda morate kupovati, ne nećemo se zatvarati, već ćemo se širiti. Biće nas svuda gde nas budete želeli😊

Za porudžbine veće od 2.500 dinara, besplatna dostava na teritoriji Beograda. Odbaci

Volite odličnu domaću, tradicionalnu hranu?

Volite odličnu domaću, tradicionalnu hranu?

Postanite pravi Domaccin i slaćemo vam naše objave i novosti. Specijalne akcije za verne pratioce!

Uspešno ste se prijavili!

Shares
Share This

Podelite ovo!

Pomozite nam u promociji i podelite ovu stranicu sa vašim prijateljima. :)