Moja ljubav sa dobrom fotografijom traje već dugo. Vrata čarobnog sveta moderne fotografije otkrila mi je Jovana Tomašević i njena devojčica sa balončićima od sapunice. Odmah sam poželela da svoj talenat ona utka u moje porodične uspomene. Prvi put smo sarađivale u decembru 2011. godine, kada su moji blizančići punili godinu dana. To su najlepše fotografije od svih koje imamo.
Posle toga sve što smo u porodici obeležavali, sve što smo za posao slikali, zvali smo talentovane mlade ljude, uglavnom Čačane. Nekako nam je taj lokalpatriozizam uvek važan. Dobra fotografija učini uspomenu lepšom, proizvod poželjnijim, dobra fotografija je bar pola svega.
Druga polovina je da imaš dobar proizvod, jer ako ga nemaš, džaba ti odlične fotografije.

Mesari i mlekari, ali i fotografi

Domaccini se rodio, valja ga ljuljati i maziti, da poraste. Ponekad, u poslu koji nastaje, koji raste i razvija se potrebna su nova znanja. Sa druge strane ne može uvek sve da se plati, jer, ponekad se odvijaju stvari pred tvojim okom, u tom času, u tom trenutku kada profesionalni fotograf nije tu. Kada si tu samo ti, tvoje oko i idealan momenat za fotografiju.
Hvatala sam ja te trenutke, ali kad pogledam u ono što sam fotografisala, kao da sam pravi trenutak promašila. Jasno mi je bilo da moram da nađem nekog da me nauči kako da moja hrana izgleda lepo taman koliko je i ukusna. Tako sam prizvala oglas Sonje “Silly world“ za radionicu fotografije hrane. Nisam se premišljala, to je ono što sam mislila da mi treba. I trebalo mi je. Bilo je tu priča o tehnici, o aparatima, o drugim stvarima koje nisam razumela, moje neznanje je preveliko da bih to shvatila. Nije mi to smetalo.

Svakoga dana, u svakom pogledu…

Sve više ću napredovati.
Na radionici, na obroncima Fruške Gore, divno smo se proveli i tek zavirili u čaroban svet fotografisanja hrane. Otkriveno nam je toliko lepih finesa, tako sitnih detalja, koje sam razumela.
Ali, koje je malo teže primeniti. Zato, svakoga dana, kada svi odu i ostanem sama, kad svetlost idealno pada, ja vežbam. Treniram oko, treniram osećaj za kompoziciju, treniram kameru. Od prvog seta fotografija koje sam prvi dan uradila, nijedna nije valjala, po prečima strogog, ali pravednog jednočlanog žirija.
Drugog dana, novi set fotografija, jedna je bila “onako”. Trećeg dana, sve je iz fotografija “curelo” i bežalo. Sedmog dana mogla je da se izabere jedna pristojna… i tako dani teku, a ja ne odustajem. Vidim razliku.

Fotografija je sjajna, hrana ipak malo bolja

Uz sjajnu fotografiju, skoro da ćete moći da osetite neodoljivi miris domaće, mesecima mažene i pažene kobasice, ili pun ukus punomasnog sira, proizveden od mleka kravica koje su pasle na padinama Ovčara.
Zato ja vežbam. Svakog dana pomalja se po nešto novo. Razlika je što sam počela da vidim šta ne valja, što sam počela to da popravljam. Razlika je što nešto novo znam. Razlika je što sam u znanju, za pedalj porasla. Pročitah jutros da je sreća nagrada kada damo najbolje od sebe i kada rastemo.
Trudim se da Domaccini svakog dana pomalo rastu.
Do tada, dođite da probate Domaccini proizvode. Da osetite tu eksploziju ukusa. To nijedna fotografija ne može da zameni.

Čekamo vas i danas, u Cara Dušana 69, na Dorćolu.