Priče iz života – Baby planeta br 58
Decembar 2019/Januar 2020
Svetski ekspert
Majka četvoro dece, diplomirani prehrambeni tehnolog, vlasnica male zanatske mlekare na padinama Ovčara i „Domaccini“ moderne gradske prodavnice hrane, kao i vodeći ocenjivač za bezbednost hrane. Sve to, ova žena zmaj, uspela je da ostvari i postigne za svojih 38 godina.
Jedan od moja tri posla je međunarodna standardizacija u oblasti hrane. To radim već 10 godina, a podrazumeva da sve svoje znanje i iskustvo primenjujem u toku provera u fabrikama hrane gde je fokus bezbednost hrane koja se proizvodi i njen plasman na tržište. Imam desetinu međunarodnih sertifikata iz te oblasti, a posebno sam ponosna na to što sam od 2018. postala IFS ocenjivač. Taj sertifikat je ogledalo velike upornosti, iskustva, logičkog razmišljanja i izuzetnog truda. U prilog tome govori i činjenica da u svetu danas imam samo oko 700 kolega koji su uspeli da se ostvare u ovom polju – kaže Marija Slović.
Koren preduzetništva
Na put ovih velikih životnih uspeha, krenula je iz rodnog Čačka, iz radničke porodice koja se onih „neobičnih“ devedesetih odlučila da pređe u preduzetničke vode i već 30 godina se bavi proizvodnjom hrane. Taj njihov put je, kako kaže, u velikoj meri opredelio ono što je ona danas.
Veliku podrška na putu uspeha Marija je imala od supruga Ivana, sa kojim dobro i zlo, u braku deli 13, a u životu šest godina duže. Osim što je elektroinženjer i preduzetnik, ona za supruga kaže i da je vizionar, muškarac koji voli snažnu ženu pored sebe, obrazovanu, energičnu, ostvarenu i vrednu, da je podržava, potpuno, bez rezerve. A kad se dvoje ovakvih ljudi nađu, ostvarenje na svakom životnom polju je zagarantovano. Ono u čemu su svakako najprepoznatljiviji je projekat „Domaccini
Logičan nastavak naše priče sa proizvodnjom hrane, bio je otvaranje radnje u kojoj će se prodavati sve ono što sami proizvodimo, a uz nas i onih sličnih nama, koji prave finu, domaću, rukom rađenu hranu – kaže Marija. – Takvih malih manufaktura u Srbiji ima mnogo. Naša prva radnja na Dorćolu, pionir je tih finih radnji delikatesa, jer nam je vrlo važno šta kupcima nudimo sa naših polica. To moraju biti domaći proizvodi, posebni, drugačiji, rađeni sa ljubavlju, autentični i nikako ne smeju dovesti u zabludu potrošača. Za to sam prvenstveno ja odgovorna, pa zato pravimo detaljnu trijažu ko može da bude naš dobavljač.
Dobra organizacija – ključ svakog uspeha
No, od svega što je postigla, naša sagovornica je, čini se najponosnija na roditeljstvo, i to četvorostruko. Majka je devetogodišnjih blizanaca Eme i Vukana, petogodišnjeg Alekse i malog Uroša, rođenog u novembru 2019.te godine.
– Meni su prvo troje dece bili ispunjenje moji snova, ali ne i suprugovih – uz osmeh priča Marija. – Strpljivo je čekao da poodrastu, da se zaborave one „sitna deca“ muke, i mudro me ubedio da je četvrto dete taman. Često citira svog sveštenika iz Čačka, koji je delio lepu mudrost sa mladim parohijanima: „Jedno ko nijedno, dvoje kao jedno, troje nije mnogo, a četvoro je taman“.
Deca su našoj sagovornici prioritet, a dobra organizacija je, tvrdi, ključ svakog uspeha. Koliku god da podršku imam od supruga, nekako su organizacija i rad sa decom najviše su na mojim leđima – nastavlja Marija. – Dobro je da su se Ivanovi roditelji doselili u Beograd, pa je život svima postao lakši i kvalitetniji. Moja ideja oduvek je bila ta da se tako organizujem, da se ostvarim poslovno, ali da moja deca ne trpe previše, nego tek toliko da shvate da nisu centar sveta, da mama voli da bude uspešna. Želim tako da im dam primer. Ako je srećna mama, velika verovatnoća je da će I deca biti srećna. Nikome neće ništa faliti ako nema danas kuvanog ručka, ako svako mora da složi svoje stvari, uradi deo kućnih poslova, ponešto ispegla sebi. Život je bolji za one koji su veštiji. Rad je dobar za glavu, za telo, za dušu, posebno onaj rad koji se voli. Vrlo nam je važno da naša deca budu samostalna, sposobna, spretna. Da budu borci i „ratnici“.
Da li je skromnost vrlina?
Po svemu što čini i postiže na svim važnim životnim poljima, naša sagovornica mnogobrojnim ženama može biti uzor. Pitamo je na kraju našeg razgovora, na koji od svojih uspeha, ako bi ispod dosadašnjih „podvukla crtu“, bila najponosnija?
Možda zvuči previše, ali i u životu i u poslu na sve sam ponosna. Nema još izazova za koji mogu sebi da kažem: „E, Marija, trebalo je da uradiš tad to i to“ ili „Sad bi imala to i to da si…“ Predivno su mi se slagale kockice ili sam ih sama slagala i videla. Čak i neke stvari koje nisam ostvarila, samo sam ih stavila na čekanje, doći će vreme. Zagovornika sam, inače, teze da ako nešto treba da se desi – desiće se onda kad budem spremna za to. Ne propuštam, ne gubim, živim. Čvrsto verujem da treba grabiti prilike, da ih treba stvarati, zamišljati i biti otvoren za ono što i nije bilo na nekoj zamišljenoj mapi. Otvoren um je pola posla do uspeha na svim poljima.
